Sedim na low cost letu, na putu za Minhen. Tačnije Memingem, pa još sat i po busom do Minhena, ali ko to gleda. Zbog ručnog prtljaga, ne nosim laptop, a i ne treba mi, ovo je mini pauza, od posla. Nije pauza od mene. I nečega o čemu dugo razmišljam. Na čemu već neko vreme radim. I verovali ili ne, u digitalno doba, kada telefonu diktiramo, a on nam uobliči tekst (uz pomoć AI, razume se), ja pišem jednu svoju priču, hemijskom olovkom, na papiru, u svesci. Na stočiću sedišta ispred mene, koje ću podići kod poletanja i sletanja. I sada neću spavati. Za razliku od 24h leta za Afriku, koji sam gotovo u celosti prespavala, nekoliko godina ranije.
U Angolu sam stigla krajem februara. Sletanje u glavni grad, Luandu, bilo je i više nego zanimljivo. Naime, stari aerodrom se nalazio u gradu, okružen musekešima (musseques) spontanim i neplanski građenim naseljima, bez infrastrukture i kanalizacije, slična brazilskim favelama. Naselja su nastala još u kolonijalno doba i danas većina stanovništva upravo u njima i živi. Jedan sličan musekeš ću videti iz bliza, sa zemlje, nekoliko dana kasnije.
Plan moje posete afričkim tržištima je bio detaljan i pažljivo uklopljen. Dolasci, odlasci, avio-karte, sastanci i meni najvažnije, upoznavanje i razgovor sa svim zaposlenima. Ekspate sam uglavnom poznavala sa evropskih tržišta, a o lokalno zaposlenima nisam znala gotovo ništa. Jedan od njih je bio i Antonio Manuel. U kompaniji nešto duže od godinu dana, zadužen za ključne kupce. Tamnog tena, guste, kovrdžave i vrlo kratko podšišane kose, širokog osmeha i upečatljivo sjajnih očiju. Ideja je bila da jedan dan iskoristimo za obilazak terena i ključnih kupaca, i da na licu mesta vidim kako izgleda jedan njegov radni dan. Više se i ne sećam, ali recimo da je bila neka sreda, Antonio Manuel i ja smo se našli vrlo rano ujutro u kancelariji i krenuli u obilazak terena. Razumevanja radi, do aprila traje kišna sezona, a za kraj februara su karakteristični intenzivni i kratkotrajni pljuskovi, uglavnom popodne, vazduh ceo dan bude težak i zagušljiv. To je i razlog što smo krenuli gotovo u zoru. Kratko smo se vozili, ni desetak minuta, i ušli u naselje slično onom sa početka priče. Uski, blatnjavi prolazi, limeni krovovi, zidovi se naslanjaju jedni na druge, slikoviti prikaz one „čuvam ti leđa“. Graja i cika, pomešani mirisi različite hrane, žene u šarenim haljinama, na leđima nose bebe umotane u platno, a na glavi korpe pune voća, spremnog za prodaju. Musekeš u prvom licu. Slika bez objektiva, zapisana u zenici oka. Zaustavlja se auto, Antonio Manuel izleće tolikom brzinom da nisam stigla ni da pitam šta ja treba da radim. Ostajem u kolima i pratim ga pogledom, trči prema jednoj od kućica, pozdravlja se sa ljudima, na trenutak nestaje i eto ga nazad, trči i ovaj put nosi papirić u ruci. Snažno otvara vrata i dok se uvlači na mesto vozača, u dahu, na engleskom jeziku sa snažnim akcentom izgovara: „Don’t be mad, Madam. I forgot my licence..“
I nisam ljuta, smešim se. I njemu i prolaznicima. Smešim se poverenju koje ima. Da me odvede pred svoj neobični dom i zamoli me da se ne ljutim što je napravio grešku.
Neće više. Znam. Zapamtiće da vozačku dozvolu uvek nosi sa sobom.
Jer sam slegla ramenima i zakikotala se kao dete.
Nastavili smo dalje u radni dan…
